Draga moja… zašto si tužna? Tražiš sreću izvan sebe? Nećeš je naći… Znam kako je došlo do toga. Voljeno biće te je hranilo rečima da si ružna, debela, glupa. Voljeno biće te je varalo. Sve znam. Sve sam to iskustveno prošla. Znam kako se osećaš. I tražila sam potvrdu da vredim sažaljevajući sebe, optuživala sam i želela da ponizim govoreći iste reči. Ali, gle… kada bih ostala sama, moja bol nije bila ništa manja. Želela sam potvrdu od drugih da vredim. I davali su mi, sažaljevajući me. Kratkog daha je bio zadovoljen moj ego. Brzo bi me vratio u stanje takvo da sam prezirala sebe. A mislila sam da prezirem drugog. A onda, jednog dana, shvatila sam da moj ego nikad neće biti zadovoljan šta god da učinim da bih dobila pažnju. Odlučila sam da se suočim sa sobom. Nisam bila zadovoljna, kao prvo, svojim fizičkim izgledom. Htela sam da kad se pogledam u ogledalo kažem sebi: TI VREDIŠ, TI SI LEPA! Nisam želela više ničije sažaljenje i lažnu podršku, „divljenje“.
Bilo je to jednog poslepodneva pre 6 godina. Pogledala sam šta imam u ormaru. Sve stare stvari, još iz devojaštva. Kad sam zadnji put sebi kupila nešto? Nisam mogla da se setim. Kosa? Neuredna, šarena, niti ofarbana niti prirodna. Kad sam zadnji put bila kod frizera? Cipele još od devojačkih dana. Demode. Nokti iskrzali, neravni. Zubi spremni za popravke. Šminka? Ni maskara… Dobila sam drugi deo plate. Stavila sam veći deo novca u novčanik i krenula u grad. Računi? Baš me briga! Prvi put sam se usudila da mislim na sebe! Pojaviće se već rešenje, pomislila sam. I pokupovala sve što mi treba. Zakazala zubara. Zakazala manikir. Zakazala frizera. Kupila cipele. Završila sve.
Kada sam se sredila i izašla na ulicu, svaki izlog je bio moj. Samoj sebi sam se smeškala u svakom odrazu i govorila da sam najlepša i najbolja. Šetala sam satima i uživala u sebi. Glas iz tame mi je šaputao “ ali sama si, nema ko da to vidi, džaba ti sve“. Besno bih mu rekla da mi ne treba niko, jer sama sebi sam dovoljno lepa. Pokušavalo je staro uverenje da me ruši, šaputale su teške reči bivšeg supruga. Ali volja beše jača! I gle čarolije!
Svako jutro i svako veče sam sama sebi govorila ispred ogledala da vredim, da sam lepa, da sam najslađa, da sam zgodna, da sam…. i počelo je samopouzdanje da raste! I gle čarolije! I drugi su videli promene i dobijala sam podršku od dece, porodice, prijatelja. Pitali su me jesam li zaljubljana?A ja… ja sam prvi put iskreno posle 16 godina braka, osetila ljubav prema svojoj spoljašnosti. I naučila da mi niko nije mogao dati ono što nisam mogla sama sebi. Pažnju!
Kada same sebe zapostavimo, kada nas drugi ponizavaju, kada nas ubede da ne vredimo, zapamtite samo jedno:
SVAKO MIŠLJENJE POSTAJE BITNO SAMO AKO MU DAMO ZNAČAJ. Ko Vam kaže da ste glupe, ružne i neprivlačne? Samo onaj koji je užasno NEZADOVOLJAN SOBOM. To je njegovo, njeno… nije Vaše. A ako boli, razmislite šta možete da učinite po tom pitanju da promenite kod SEBE. Ne kod drugih.
Jer sve što tajno mislimo o sebi… čućemo od drugih. Igra ogledala. Promeni misli, dobićeš promenu i od spolja. Potvrdu ćeš tražiti, ali ovog puta od sebe. I pogledaj se onda u ogledalo! Smeši ti se lepa, privlačna žena…
S’ ljubavlju…
Izabela Sidawi
