Mnogo pišem o fokusu na lepo gde umnožavamo realnost istim. Sada ću Vam preneti upravo proživljeno iskustvo, dok ne zaboravim da prenesem. A mislim da je bitno.
Danas je kišni, hladni dan. Spremala sam se da izađem i da se prošetam. Upita me sin:
„Da li ti treba nešto, otići ću ja do prodavnice?“
„Ne, hvala ti. Idem da se prošetam, dosta je boravka u kući.“ nasmejah se.
„Mama… napolju je hladno i kišica sipi. Nije ti baš za šetnju.“
„Zašto? Nije tako strašno. Odoh, vidimo se…“
Izašla sam na ulicu. Pogledah u nebo, sivo, kišno. Nasmejah se i pomislih.“ Bože, hvala Ti što imam mogućnost da doživim ovako divan dan, sa kišicom i lepotom „opranog“ vazduha koje osećam…“ osetih milinu u srcu.
Krenula sam svojom „rutom“ i naručih u omiljenom kafiću produženi „za poneti“. Nastavila sam ka našem velikom, predivnom parku. U ušima slišalice, dopire predivna muzika sa klavira, osećam mir i zadovoljstvo. Ispred mene jedna baka, a malo dalje vidim dvojcu deka, drugare, kako šetaju. I zamislih baku kao prelepu mladu devojku. Osetih lepotu u njoj. Osmeh mi se razvuče preko lica. A deke? Zamislih ih kao šarmatne mladiće, gde skupljaju hrabrost da priđu „devojci“. Postadoše mi preslatki.
U tom trenutku, ispred mene se stvori malena grupica nekih šarenih ptica ( neka oproste orintolozi za ne poznavanje vrsta ) i kao vojnici krenuše „čvrstim“ skakutanjem, jedna za drugom da uzleću. „Bože, lepote“ pomislih… Hvala!
Spustih glavu sa neba, a na daljini od 10ak metara, jedan čarobni pas, igra se sa vlasnikom. Pažljivo ga pogledah. U tom trenutku, on uze jednu flašicu koju je neka nemarna osoba bacila i odnese je do korpe. Skok i… pravo u kantu za smeće. Zatim mu vlasnik pokaza na sledeću plastičnu čašu, on je podiže i trkom do kante. Hop! Opet : koš! Vlasnik je poneo još nešto a pas je u „letu“ preskako klupe u potrazi za „predmetima koji idu u koš“. Požurih malo u želji da vlasniku i psu iskažem veliku zahvalnost koju sam osetila! I u tom trenutku, stadoše da se poigraju sa lopticom koju je poneo. Pozdravili smo se, raspričali malo i odah čast obojci. Nasmeja se čovek, nasmeja se pas…
Sa osmehom nastavila sam dalje i polako krenula kući. Tada sam primetila još nešto. Nebo se promenilo. Izađe sunce, obasja ceo park, postade temperatura višlja u trenutku… Na ulazu u zgradu, sretoh komšinicu i upitah je kako je. Uzvrati mi osmeh i reče da je odlučla da se prošeta malo, sunce je izvuklo napolje, a nije ni tako hladno. Nasmejah se široko i rekoh:
„Divan dan, zar ne?“
„Pa… valjda… jeste.“ nasmeja se i ona.
Dakle… šta vidimo ovde? Promenu percepcije prema situacijama i ljudima. Sledeće, osećaji koji se pojavljuju i samim tim menjaju realnost. Što je više bilo osećaja lepote, više je bilo i razloga za divljenje i lepe osećaje.
A sada Vas molim da probate. Registrovala sam svoj lični događaj, da bi dala uvid. Dakle, igrajte se. Videćete kako se Vaša realnost menja u roku ODMAH i kako se neverovatni „uslovi“ za još više takvih predivnih osećaja stvaraju u Vašem postojanju. Zaista Vam kažem! Ja to živim… a ZNAM da svi to umete i znate. Samo sam Vas sada malo podsetila. Setili ste se?
Izabela Sidawi
